Stajala sam za sudoperom, ispirala tanjire dok se kroz prozor čuo smijeh mog sina. Kuća je bila tiha – muž je otišao u nabavku – i sve je djelovalo mirno.A onda sam osjetila prisustvo iza sebe.
Okrenula sam se i zatekla svekra. Lice mu je bilo blijedo, pogled oštar. „Moramo da razgovaramo,“ šapnuo je.„Šta se dešava?“ upitala sam, brišući ruke.„Dok njega nema, idi u kupatilo. Razbij pločicu iza WC-a. I nikome ne govori.“
Pola sata kasnije, drhtavih ruku, razbijala sam pločicu koju je moj muž sam postavljao. Komadi keramike su letjeli po podu, a iza njih se otvorila crna rupa.Svjetlom telefona obasjala sam unutrašnjost i zgrabila staru plastičnu kesu.
Kada sam je otvorila – zaledila sam se i ispustila kesu iz ruke.Iz kese je ispao svežanj papira, star, požutio. Ispod njega – stara, zahrđala kutija. Srce mi je tuklo tako glasno da mi je zvonilo u ušima.
Rukama koje su drhtale, otvorila sam kutiju. Unutra su bile fotografije – našeg dvorišta, mene, mog sina – snimljene iz kuta kuće. Na svakoj slici bio je datum. Neki su bili stari mjesecima.
Zatim sam našla fasciklu – papire koje nikada nisam vidjela. Bankovni računi. Dokumenti o imovini. Sve na muževljevo ime, ali na njima je pisalo: „Tajno vlasništvo“.Dok sam sjedila na pločicama, vrata kupatila su se naglo otvorila. Moj svekar stajao je na pragu.„Vidjela si?“ pitao je tiho.„Šta je ovo?“ glas mi je drhtao.
On je sjeo na stolicu. „Znao sam da ćeš naći. Tvoj muž… on skriva novac. Prepisao je kuću na drugo ime. Planira da vas ostavi ni sa čim.“Ruke su mi se stegale oko papira. „Lažete,“ šapnula sam.
„Volio bih da lažem,“ odgovorio je, oči su mu bile pune tuge. „To je sve što sam mogao da spasim prije nego što zatvori sve tragove.“U tom trenutku čuo se zvuk automobila – muž se vratio.Svekar je ustao. „Ne reci mu da sam ti rekao. Još ne. Samo budi spremna.“
Sekunde kasnije, moj muž je ušao u hodnik. „Šta se dešava?“ pogledao je u razbijene pločice, pa u mene.„Pala pločica,“ slagala sam, stežući kesu iza leđa.Te noći nisam spavala. Srce mi je govorilo da sačekam, ali razum je vrištao – moram saznati istinu.
Sljedećeg dana otišla sam u banku sa dokumentima. Službenica me pogledala čudno. „Ovi računi su aktivni,“ rekla je. „Ali vi niste ovlašteni da ih vidite.“„Ja sam mu supruga,“ odgovorila sam oštro.„Nije vas naveo kao korisnika,“ rekla je tiho.
Vratila sam se kući prije njega i pronašla sef u njegovoj radnoj sobi. Ključ sam našla iza police, tačno gdje je svekar rekao.Unutra su bile velike svote gotovine i… drugi papiri. Ugovor o prodaji naše kuće, datiran za naredni mjesec.Kad je došao kući, čekala sam ga.
„Moraš mi reći istinu,“ rekla sam, držeći ugovor u ruci.Zaledio se, a onda slegnuo ramenima. „Znaš sada. Da, prodajem kuću. I da, planiram da odem.“„A mi?“ pitala sam.
„Snalazite se,“ rekao je hladno.U tom trenutku ušao je svekar. „Dosta je!“ povikao je. „Nećeš ostaviti unuka bez krova nad glavom.“Muž je zakoračio prema njemu. „Ne miješaj se!“
„Miješam se jer sam ti otac,“ rekao je, glas mu je bio čelik. „Ako potpišeš ovaj ugovor, prijaviću te za utaju poreza. Imam sve dokaze.“Muž je problijedio. Prvi put sam ga vidjela poraženog.
Narednih dana sve je stalo. Kuća nije prodata. Računi su zamrznuti dok sud ne odluči o podjeli.Mjesec dana kasnije, ja i sin smo se preselili u manji stan – ali bio je naš. Moj muž je otišao, ali nisam plakala.
Posljednji put kada sam vidjela svekra, zagrlila sam ga. „Spasili ste nas,“ šapnula sam.„Samo sam uradio ono što je trebalo,“ odgovorio je.I dok sam zatvarala vrata svog novog doma, osjetila sam mir prvi put nakon mnogo godina.
Leave a Reply